Rad na minus 40, okolo se šetkaju mrki medvedi, a u blizini je Niš! Ivica iz Užica je uhlebljenje našao na KRAJU SVETA
Nekada je u beloj košulji, sa leptir mašnom pod vratom, točio piće gostima za kafanskim stolom, tu na pola sata vožnje od svoje kuće, a danas u teškoj, nepromočivoj uniformi toči gorivo građevinskim mašinama – na drugom kraju sveta.
Od rodnog grada razdvaja ga 11.124 kilometra vazdušnom linijom i devet vremenskih zona. Na Dalekom istoku, može li biti dalji.
Samo je poluostrvo Kamčatka istočnija teritorija Rusije od ostrva Sahalin, oivičenog Ohotskim i Japanskim morem, na kome je Ivica Sever našao uhlebljenje.
Od obale kontinentalne Rusije razdvaja ga uski moreuz Mamija koji zimi ledi. Radi jasnije slike gde ovaj Užičanin zarađuje za život, za one kojima geografija nije jača strana, a mrsko im da pretražuju globus, evo rute kojom do radnog mesta stiže od Moskve – osam i po sati leta do Južnosahalinska, najvećeg grada na ostrvu Sahalin, pa 14 sati vozom do grada Nogliki, i odatle još tri sata vahtom – autobusom do gradilišta.
Osamnaest godina je Ivica radio kao ugostitelj na Zlatiboru, potom pola decenije kao taksista u Užicu, a onda je u potrazi za egzistencijom otišao u Rusiju. Surove predele najveće države sveta najpre je upoznao u Sibiru u koji se otisnuo 2018.
– Radio sam u Bratsku, za ruske prilike relativno blizu Irkutska. Na jednom gradilištu bio sam zaposlen kao točilac goriva. Osetio sam ćudljive sibirske tajge i na minus 50, mrznuo se na neopisivoj hladnoći, i na plus 40, kuvao se u saharskim vrućinama. Hodao sam po zaleđenoj reci Leni, gledao kako preko nje prelaze automobili, prvi put probao usoljenu, živu ribu. Pitao se kako ljudi ovde uopšte žive u ovoj divljini. Nije dugo prošlo, shvatio sam – priča Sever.
Posle godinu dana gradilište je zatvoreno. Potrebom posla kompanija u kojoj je zaposlen prekomandovala ga je nekoliko hiljada kilometara istočnije, na Sahalin. O ovom ostrvu znao je tek toliko da je ovde crnogorski junak Aleksandar Lekso Saičić, boreći se na strani Rusa u Rusko-japanskom ratu, 1905. u dvoboju pobedio samuraja, zbog čega je dobio najviša odlikovanja.
Postoje li, mislio je, suroviji predeli od Sibira, kada su mu nadređeni rekli gde putuje.
– Postoje! Na Sahalinu su uslovi mnogo gori nego u Sibiru. Temperature se spuštaju i do minus 40, a zbog jakih vetrova koji duvaju i preko 30 metara u sekundi stvara se subjektivan osećaj da je 60 ispod nule. Vlažnost vazduha je ogromna zbog blizine Pacifika na koji se iz Sahalina izlazi između Kurilskih ostrva. Ostrvo liči na nepreglednu pustoš, donekle podseća na Pešter, s tim što je brdovitije i ima dosta četinara – prenosi Ivica Sever.
Na gradilištu gde mašine „hrani“ gorivom angažovano je oko 2.000 ljudi, među kojima je i oko 200 Srba. Ostali su Rusi, Belorusi, Hrvati, Kirgizi, Uzbeci, Tadžici, Indijci, Pakistanci, pa i Italijani. Disciplina je kao u vojsci.
– Spavamo u krugu gradilišta. Moj dnevni raspored je ovakav: ustajanje u šest, doručak, na poslu sam u sedam. Pauza za ručak i odmor je od 12 do 14 sati. Onda nastavljam s radom do 19. Kad kroz kosti prosviraju snažni vetrovi, i kad se temperatura spusti daleko ispod nule, u glavi mi je samo jedna pomisao – da se smena što pre završi i da uđem u toplo. Izlazak van gradilišta nije zabranjen, ali nije ni preporučljiv, jer lako možeš da zalutaš i da te pojedu životinje. Ostrvo je premreženo putevima, ali kraj njih nema žive duše osim zveri – priča Užičanin.
Mrki medvedi su na predalekom ruskom ostrvu, priča, kao domaće životinje. Čini mu se da su dva puta veći od onih naših sa Tare. Ne boje se ljudi i pokušavaju da im priđu. Kada se približe, naređenje je – napuštaj posao, okreći se i beži. Videti tamo lisicu je potpuno uobičajeno, kao ovde mačku. Toliko ni od čega ne zaziru, da bi mogao da ih hraniš iz ruke da to nije zabranjeno.
– Jedina zabava u slobodno vreme je internet, a jedino mesto za društveni život kurilka – prostor gde je dozvoljeno pušenje. Alkohol je strogo zabranjen. U krugu postoji prodavnica u kojoj možeš da kupiš šta ti treba, i to je jedino mesto na kome se da potrošiti novac. Što pre utuviš da si tu gde jesi, da bolje plaćen posao od ovoga ne možeš da nađeš, i prestaneš da razmišljaš koliko si daleko od kuće, toliko pre se i navikneš na ovaj bestrag – veli Ivica Sever.
Najbliži grad mu je Nogliki, a kraj njega se nalazi mesto Niš, pa Ivica u šali kaže da mu, iz nedođije u kojoj radi, ni Srbija nije daleko. Mirise svoje otadžbine, makar iz tanjira domaće kuhinje, našao je u Južnosahalinsku kada je nabasao na kafanu u kojoj je kuvar Srbin, a Crnogorac konobar. Jedva je dočekao da se počasti pljeskavicom, prebrancem i poznate zalogaje zalije čašicom rakije.
Pred počinak Ivica izračuna da je u Srbiji tada rano popodne, da se njegova ćerkica ili vraća iz škole ili sprema na nastavu. Stigne ga nostalgija. Seti se drugova iz Užica, tačno zna gde bi ko od njih u to vreme mogao biti.
– Sto puta mi je, smrznutom i produvanom vetrom, kroz glavu prošlo – koliko je samo lepa moja Srbija. A ja iz nje otišao na drugi kraj sveta da tražim egzistenciju. Razmišljam kako šetam sa ćerkom kraj Đetinje, pijem kafu na užičkoj Plaži, zamišljam Drinu i sebe kraj nje kako pecam. Skupa je cena novca koji zaradim na Sahalinu – nije mu svejedno.
Ivica će put Dalekog istoka opet sredinom maja. Tri dana će mu trebati da tamo stigne. Izvor: blic
Poslovi koji su u ponudi na našem portalu možete pretražiti klikom na link OVDE.