„OVDE SMO NAŠLI SPOKOJ“ Adrijana i Vladimir već tri godine žive i rade u pravom raju
Potraga za srećom ljude može da odvede na potpuno neočekivana mesta. Upravo to se desilo Adrijani Vučenović Milašinović (29) i Vladimiru Milašinoviću (33). Rođeni Beograđani su svoj život iz snova našli na Tajlandu, gde žive već skoro tri godine i rade kao predavači engleskog jezika u školi, ali su pre toga prošli pravo putešestvije. Svoju priču su podelili sa nama.
– Rođeni smo u Beogradu i veliku većinu svog života smo proveli u Srbiji. Zajedno smo već skoro 8 godina, a od juna prošle godine smo i u braku. Kako se nismo pronašli u našoj zemlji i nismo živeli život onako smo želeli, odlučili smo da napustimo „zonu komfora“ i okušamo sreću preko grane – intenzivno i zastrašujuće u početku ali i prelepo, nezamenljivo i poučno iskustvo. Učini da prinudno odrasteš i naučiš da se snalaziš i boriš za sebe. To znaju svi koji su se odvažili na taj korak – priča Vladimir.
Njegova supruga Adrijana je završila pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali se bavila različitim poslovima.
– Od svoje 18. godine sam radila na raznim mestima jer se nikada nisam pronalazila u svoj struci – kakva ironija života s’ obzirom na to čime se sada bavim. Dok sam studirala, radila sam razne studentske poslove – promocije, deljenje letaka, pakovanje, lepljenje deklaracija – magacini, ulice, štandovi i pultovi. U međuvremenu sam, na Vladin nagovor, odlučila da odem na razmenu studenata u Ameriku i tamo steknem neka nova iskustva i zaradim nešto više novca – kaže ona.
Posao u SAD nije bio nimalo lak.
– Uvek sam želela svoj dinar i nikada nisam bežala od rada ma kakav bio. Tako sam dva puta bila na ostrvu Martini Vinogradi, malo ostrvo nadomak Bostona, Masačusets, leto 2016. i 2017. godine po 6 meseci. Radila sam 6 dana u nedelji, dva posla, jedan u motelu kao house keep-er i drugi u supermarketu, nekada do 14 sati dnevno. Naporno i prelepo, u dve reči – priča Adrijana.
– Nakon Amerike sam u novembru 2017. god otišla u Ujedinjene Arapske Emirate, u emirat Adžman, gde je u vreme mog dolaska, Vlada već 5 meseci živeo i radio tamo. S obzirom da nisam uspela da nađem posao u Adžmanu preselili smo se u Dubai i tamo zadržali do aprila 2018 godine. Neslavna epizoda u Emiratima, ali nezaboravno i jako korisno i dragoceno iskustvo. Sve ima svoje. Po povratku u Srbiju sam bila zaposlena u Beogradu na vodi gde sam radila kao promoter projekta i tu se zadržala do odlaska u Tajland u septembru 2018 godine – priča Adrijana.
Vladimirov put do života na Tajlandu je bio nešto drugačiji.
– Fudbal sam počeo da treniram sa 7 godina i bavio se njime pune 22 godine. Upisao sam Fakultet sporta i fizičke kulture (DIF) za vreme bavljanja fudbalom, ali sam i odustao nakon završene druge godine studija. Želeo sam da prekinem studiranje jer su mi se tada otvarale neke „prilike“, za koje sam mislio da su to one koje menjaju život i bio sam u pravu, dovele su do toga da sam morao da prestanem da radim ono što sam najviše voleo jer sam već imao nepunih 29 godina, a u fudbalu si u tim godinama „mator“ – priča Vladimir.
Nakon fudbala radio je po kafićima i restoranima, a pokušao je i da se pridruži Adrijani u Americi, ali su odbili da mu daju vizu.
– Ubrzo nakon toga sam kod druga na Fejsbuku video status u kome pita da li bi neko radio kao konobar u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Kako sam već naučio posao radeći u toj branši, odmah sam ga pozvao jer sam morao da odem, da promenim nešto, gušio sam se u svojoj koži, nezadovoljan, neostvaren i ljut na sve i svakoga. Otiđoh na bum što se kaže, niti znam gde idem niti šta me čeka, nisam znao detalje. Mislio sam da idem u Dubai, stigao u Adžman, jedan od nerazvijenijih emirata. Ništa nije bilo kako sam zamišljao, često sam želeo da se vratim za Srbiju, ali sam znao da moram da ostanem i istrajem. Radio sam kao supervizor u jednom egipatskom restoranu, 6 dana nedeljno, do 12 sati dnevno, krvav hleb što se kaže, ali i nešto najbolje što je moglo da mi se desi. Neprocenjivo iskustvo koje me je razdrmalo u svakom smislu. Adrijana je pravo iz Amerike došla u Adžman i nakon dva meseca smo se preselili u Dubai i tamo ostali do aprila 2018. Odmah nakon povratka u Srbiju, zaposlio sam se u firmi za telekomunikacione usluge i tamo radio kao instaler digitalnih uređaja za televizore, sve do septembra 2018. kada smo otišli u Tajland – ispričao je on.
Ubrzo nakon povratka iz Dubaija, na ideju Adrijanine sestre, stupili su u kontakt sa prijateljima koji su već neko vreme živeli na Tajlandu gde su predavali engleski jezik.
– Nakon što su nam ispričali sve sto smo želeli da znamo, nije bilo teško doneti odluku i zaputiti se u nepoznato na drugi kraj sveta – još jedna avantura – kaže Vladimir.
Ispostavilo se da je odlazak na Tajland bila prava odluka, ali im je bilo potrebno vremena da se priviknu na potpuno drugačiji svet.
– Prvih mesec dana nam je bilo jako čudno, kulturološki šok u pravom smislu te reči – kultura, običaji, način funkcionisanja svakodnevnog života, hrana, mentalitet ovdašnjeg stanovništva, međuljudski odnosi… Sve je tako drugačije od onoga što smo do tada videli i jako zanimljivo. Tajlanđani su po prirodi veseo narod blage naravi, uvek željni razgovora sa strancima, pogotovo u južnom Tajlandu gde mi živimo u gradu Hat Yai-u, gde je farang – na tai jeziku – stranac, retka pojava. Jako je specifično to što na ulici ili gde god da odete, ne možete videti namrgođene i nervozne ljude. Uvek su nasmejani i raspoloženi, bogati ili siromašni isto se ponašaju. Nije bilo lako naviknuti se u početku na tu međuljudsku harmoniju jer dolazimo iz drugačije sredine i tenzije utkane u svakodnevnost, ali vremenom usvojiš takav obrazac ponašanja i jednostavno, postaneš mnogo pozitivniji i raspoloženiji, hteo ne hteo. Sve rešavaju mirnim putem i razgovorom, čak i u situacijama u kojima nam je bilo nezamislivo da mogu izaći na dobro. Mnogo smo naučili od njih. Jedinstven narod. Što se hrane tiče, vrlo je ukusna, ali uglavnom preljuta pa svaki put naglasimo da bude MAI PET – ne ljuto, ali nekada zaborave pa onda jedemo, smejemo se i plačemo – kaže on.
Život na Tajlandu im je, kako kažu, “doneo spokoj kakav do sada nismo imali”.
– Zarađujemo dovoljno da nikada ne brinemo da li će zafalti za bilo šta, pristojno štedimo, radimo efektivno 6 meseci godišnje, a plaćeni smo cele godine – neverovatno, pregršt vremena za putovanja na nestvarne destinacije koje smo do sada viđali samo na Jutjubu, a sve je to jako jeftino u odnosu na našu zaradu. Troškovi života su niži nego u zemljama sa naših prostora, a plate i više nego dovoljne da se živi punim plućima. Neverovatno udruženi faktori za lep život – pričaju oni.
Jedina stvar koja im nikako ne odgovara je saobraćaj.
– Ovde se vozi levom stranom, što nam je i najmanji problem. Tajland je u prve dve zemlje u svetu po broju smrtnih slučajeva u saobraćaju i potpuno nam je jasno zašto je tako. Voze kao da ih đavo juri, imaju jake automobile i više od pola stanovništva koje vozi, nema vozačku dozvolu po nekim istraživanjima. Saobraćajni zakoni su im na jako niskom nivou. Formula za tragediju. Konstantno smo na oprezu – kaže Vladimir.
Ipak, ni život u raju nije savršen.
– Jako nam nedostaju naše porodice, prijatelji, naši psi.. Jednom godišnje odlazimo kući na dva meseca i tome se uvek veoma radujemo i koristimo to vreme u druženju sa najbližima. To je žrtva koju podnosimo svakoga dana da bismo omogućili sebi neku perspektivu u budućnosti u Srbiji. Iskreno, koliko god da uživamo u Tajlandu, uveliko pravimo planove za konačan povratak kroz par godina, da se skrasimo u svojoj zemlji u seoskom okruženju – dosta nam je gradova, da živimo jednostavnim životom okruženi prirodom – kažu Milašinovići.
U međuvremenu, pokrenuli su i svoj posao.
– Pokrenuli smo i agenciju za zapošljavanje svih onih koji bi želeli da rade u Tajlandu kao učitelji engleskog jezika. Prethodno iskustvo nije potrebno već samo želja i volja za promenom. Dobrodošli su svi ljudi sa naših prostora, bez izuzetaka. Pomoći ćemo svima onima kojima treba beg od svakodnevnice i prilika da iskuse nešto potpuno drugačije i ispunjavajuće i tu smo da im olakšamo kompletan proces. Ima dosta mladih ljudi koji se susreću sa istim problemima koje smo i mi onomad imali i zato želimo da im omogućimo da dobiju priliku da promene svoj život na bolje ukoliko žele – kaže Vladimir.
A kakva je situacija na Tajlandu trenutno, što se tiče pandemije korona virusa?
– Tajland je među zemljama sa najboljom statistikom u svetu što se tiče borbe protiv pandemije zahvaljujući više nego rigoroznim pravilima u smislu obaveznog nošenja maski, sredstava za dezinfekciju na svakom koraku ali i najviše od svega, neverovatnoj kolektivnoj svesti koju ovaj narod poseduje. Jako su disciplinovani što se tiče borbe protiv Kovida i nisu skloni buntu u ovakvim situacijama, što se pozitivno odražava na broj zaraženih koji je izuzetno nizak. Zato mi koji živimo ovde, često i zaboravimo na problem pandemije i ne osećamo taj pritisak kao što postoji na našim prostorima jer imaju odličan sistem za sprečavanje širenja virusa – priča Vladimir.
Za kraj, za sve oni koji razmišljaju da pođu stopama Vladimira i Adrijane, oni imaju korisne savete.
– Morate biti sigurni da ste mentalno spremni za ovakvu vrstu promene i da prihvatite Tajland ovakvog kakav je – divlji, prelep, čudan na dobar način, nekada veoma neshvatljiv, egzotičan i poseban po mnogo čemu, mentalitet tajlandskog stanovništva koji je potpuno različit u odnosu na mentalitet ljudi iz balkanskih zemalja i najbitnije, da budete svesni da idete 10.000 km daleko od kuće, što nije nešto što treba površno shvatiti. Velika odricanja su u pitanju. Lako je klasifikovati se kao avanturista, ali nije lako to zaista i biti. Potrebna je ogromna sposobnost adaptacije i prihvatanja različitosti u svakom smislu da biste uspešno opstali gde god da odete. Uvek ste gost u drugoj zemlji ma koliko dugo živeli tamo. Tajland nije za svakoga jer je ekstremno drugačiji. Počeci nikada nisu laki, samo treba biti svestan svojih ambicija, ciljeva i razloga za tako krupan korak. Život ume pozitivno da iznenadi i nagradi hrabrost i upornost – time se treba voditi. Sve se dešava sa razlogom – zaključuje Vladimir.