“Sve što smo tražili ovde imamo. Ne samo normalne uslove za rad već i poštovanje od strane kolega i šefova. I ono što je meni najbitnije jeste da je šef neko kome se ti diviš, a ne neko koga se ti plašiš”, kaže Vladimir Sudimac, mladi lekar koji je zajedno sa svojom suprugom Ljiljanom Sudimac otišao iz Srbije i za svoj novi dom odabrao Nemačku.

Vladimir nikada nije dobio priliku da u Srbiji pokaže koliko vredi, da pokaže šta sve zna i koliko može da doprinese našem zdravstvu. Zbog toga je ljut na sistem, na okruženje i odlučio je da to menja. Izabrao je Nemačku kao zemlju koja mu može pružiti bolje uslove za rad, život, gradnju karijere i porodice.

Za zdravstvo u Srbiji kaže da je jako specifično i ako si spreman da gledaš mito, korupciju i nepotizam svakoga dana onda je to u redu, a ako ne drugi način je ili da “pukneš” ili jednostavno spakuješ kofere i odeš u neku bolju priču.

Vladimir Sudimac rodom je iz Aleksandrovca a medicinu je završio u Nišu sa prosečnom ocenom 9.77. Još kao student opredeljuje se za estetsku medicinu i usavršava svoja znanja u toj oblasti. Odlazi na mnogobrojna usavršavanja u Americi, Evropi, i u zemljama Bliskog Istoka. Radi sa najemintnijim stručnjacima u oblasti estetske medicine, plastičnim hiruzima a kao lekar radio je na prekookeanskom brodu na Karibima.

Majami, Italjia, Nemačka, Brazil, Bejrut, Turska jesu samo neke od zemalja u čijim je klinikama ovaj mladi lekar proveo svoje studentske dane, usavršavao se i sticao vredna iskustva.

Za “Naši u svetu” Vladimir otkriva kako ga je put odveo u Nemačku u prelepi Frankfurt na Majni.

Kako ste se odlučili da odete u Nemačku?

-Hm..kada sam shvatio kako stvari stoje ovde, u Srbiji i kada sam se razočarao jer nema posla. U tim trenucima shvatio sam da sam ja mladi naučnik koji nema platu i koji plaća školarinu za doktorske studije a ništa ne dobija zauzvrat. To je bilo poražavajuće. Znaš koliko vrediš, a opet ne možeš da se ostvariš u svojoj zemlji.

Šta je bila Vaša motivacija za odlazak? Da li ste nekada radili u Srbiji kao lekar?

-Moja motivacija za odlazak nisu bile pare, već normalni uslovi za rad. Ja nikada nisam radio kao lekar u Srbiji. Nije da nisam želeo ili da nisam tražio, ali stvarno nije bilo prilike. Druga stvar je, ja dolazim iz male sredine, meni mama i tata nisu neke “važne” ličnosti, već samo pravnici iz malog grada. Da je drugačije, verovatno bih odavno radio i u bolnici i na fakultetu, pa ne bismo vodili ovaj razgovor. Zato sam radio i usavršavao se po stranim zemljama. Tamo mi niko nije tražio “pedigre”.

Od kada seže Vaša zainteresovanost za estetsku medicinu?

-Mene je uvek interesovala plastična hirurgija, estetska medicina, nekako sam kreativan čovek. Ja jesam završio medicinu ja jesam doktor ali ne bih voleo ni da ta moja kreativnost propadne. U estetskoj hirurgiji mogu da se ostvarim na taj način da budem kreativan jer ova oblast medicine zahteva viziju i još tokom studija sam se usmeravao na to. Bio sam na raznim usavršavanjima i razmenama.

Kako je izgledao taj put usavršavanja u stranim zemljama?

-Pošto sam srednju školu završio u Americi, još tada se rodila ideja o školovanju u inostranstvu, ali sam se nakon svakog usavršavanja vraćao kući u nadi da ću naučeno uspeti da primenim kod nas. Tek sada, iz ove perspektive, shvatam koliko je to bilo naivno razmišljanje.

Prva razmena je bila u Turskoj, mesec dana, onda je sledeća bila stipendija Norveške Kraljevine, pa sam bio sedam meseci na usavršavanju tamo, zatim na American University of Beirut, mesec dana na plastičnoj hirurgiji u Libanu. To je bilo fantastično iskustvo. Saradnja sa najboljim plastičnim hirurzima na Bliskom Istoku. Sve što mi ne samo da nemamo u našim bolnicama nego što nemaju ni bolnice u okruženju su oni imali. Robotska hirurgija, roboti u bolnici, još je tada bio rat u Siriji. Najteži slučajevi – traumatske amputacije, ratne rane, ali i estetska ulepšavanja žena ambasadora i ostalih uticajnih bliskoistočnih imućnih građana. Tako da mi je to baš bilo vredno iskustvo. Ne zato što je to Liban i geopolitički je interesantna regija, nego zato što njihovi lekari stvarno rade najteže slučajeve u tom delu sveta. Onda sam se posle toga vratio kući, završio fakultet sa prosečnom ocenom 9.77, upisao doktorske studije u nadi da ću konačno dati svoj doprinos nauci u mojoj zemlji.

Kada sam shvatio da je zvanično na snazi zabrana zapošljavanja, ali da se ona selektivno primenjuje prijavio sam se preko jedne američke agencije za rad na prekookeanskom brodu kao lekar. Završio sam obuku u Majamiju za botoks, filere i nehirurško podmlađivanje kože i zaposlio se tamo. Tako da sam radio sedam meseci. Prvo na Aljasci, pa na Havajima, pa centralna Amerika, pa na Karibima, pa se onda brod vratio u Evropu.

Tamo sam radio do aprila prošle godine i to je fantastično iskustvo koje bih preporučio svakome, ali ako te kod kuće čeka verenica, kao što je to bilo u mom slučaju, prekookeanski kruzer nije idealno radno mesto. Pogotovu ako planiraš da zasnuješ porodicu.

Kako ste se Vi i Vaša supruga odlučili baš za Nemačku?

Supruga i ja venčali smo se prošle godine u oktobru. Kako smo rešili da se skrasimo negde i skućimo gledali smo koja bi nam to zemlja mogla pružiti ono što mi tražimo. Jer oboje smo lekari, oboje smo mladi, krećemo da gradimo karijeru. Razmatrajući razne opcije i ponude shvatili smo da ono što Srbija trenutno ne može da nam pruži može Nemačka. Ona je prva našla posao jer moj nemački nije bio toliko dobar. Ali na svu sreću ja sam našao posao u nemačko – američkoj kompaniji koja radi u Frankfurtu i koja se bavi medicinskim sredstvima i lekovima za estetsku medicinu. Tako sam se zaposlio i ovde smo od 18. marta i prezadovoljni smo.

Šta je ono što Vam Nemačka pruža a Srbija nije mogla?

-Sve što smo tražili ovde imamo. Ne samo normalne uslove za rad već i poštovanje od strane kolega i šefova. I ono što je meni najbitnije jeste da je šef neko kome se ti diviš. Šef nije neko ko je na višem rangu od tebe, neko koga se ti plašiš. Ili kod nas to može biti neko ko je stekao diplomu na neki sumnjiv način. Ne, nego je šef neko ko ima godine i godine iskustva i na svako pitanje u vezi posla ima odgovor. On ti nije samo šef nego ti je i mentor. I ti učiš kroz njega i ti se razvijaš kroz njega i to je meni mnogo bitno. Zato što sam ja bio početnik u ovom poslu i nije mi trebao neko ko će se drati na mene i smatrati me nesposobnim jer nemam iskustvo kao što je često slučaj kod nas.

Da li mislite da je jako teško baviti se medicinom i biti lekar u Srbiji? Koliko je zapravo teško završiti Medicinski fakultet i biti uspešan u tome?

-Medicina koliko je dobra i interesantna toliko nije dobra zato što je specifična, moraš da budeš stvoren za to. Da ti to nije problem ni u jednom smislu, da ti nije gadljiva krv i slične stvari. A sa druge strane ako se odlučiš da živiš u Srbiji da ti nije stran ni mito, ni korupcija, ni nepotizam, ni sve to što ima po našim bolnicama. Zato stvarno treba da budeš malo specifičan ili jednostavno da “pukneš” i spakuješ kofere.

Da se vratimo na Nemačku i posao koji tamo obavljate. Šta je zapravo Vaš posao? Vi radite na razvoju medicinskih sredstava vezanih za estesku medicinu?

-Da, radim dve stvari, organizovanje studija uglavnom u Americi za medicinska sredstva koja već postoje na tržištu, samo tražimo nove indikacije i pokušavamo da dobijemo dozvolu, a druga stvar je, razvijamo nove inovativne stvari. Ja sam tu kao deo kliničkog tima da kao lekar dam svoj doprinos tome i podržim projekat da bi na kraju bio efikasan i bezbedan za ljudsku upotrebu. U ovom delu Evrope možda čak i u svetu mi smo lider na polju estetske medicine. Firma se zove “Merz Pharmaceuticals GmbH” i pošto na poslu radim na engleskom i zvanje mi je na engleskom. Pozicija se zove Medical Expert Aesthetics. Posao je jako zanimljiv i drago mi je što konačno u praksi mogu da primenim sve što sam kod nas imao prilike da samo u teoriji naučim.

Kako Vam se čini život u Nemačkoj u odnosu na život u Srbiji i da li bi se nekada vratio ili si odlučio da tamo ostaneš?

-Ja sam ovde sedam meseci, skoro osam, pa hajde da kažem da to nije dovoljno reprezentativan period da ja mogu definitivno da kažem. Ja jesam živeo u nekoliko zemalja ali stvarno treba vremena da sve to legne na svoje. Ali sada mogu da kažem posle ovih meseci provedenih ovde da je ovo svakako bolja priča nego što sam imao kod kuće. Tako da je kratak odgovor ne, ne bih se tamo vratio ali ipak bih dao malo vremena da vidim kako stvari funkcionišu ovde jer sam kratko.

Šta Vam se najviše dopada u Nemačkoj? Koliko se razlikuje funkcionisanje jedne tako uređene države i države sa sistemom u odnosu na našu Srbiju?

-Sve je organizovano, znaju se neka pravila, neke stvari koje su kod nas “normalne”, ovde ne bi ti palo na pamet da to radiš. Zato što to nije po zakonu. Kako misliš da se voziš u busu ili metrou a da ne platiš. Meni se nekoliko puta desilo, da sedim u metrou i da dođe kontrolor i da nema nijednog čoveka da nema kartu ili da kaže “jaoj nemam kartu”, silazim na sledećoj. Ne ljudi stave ruku u novčanik, izvade svoje karte i ne bi ti palo na pamet da se švercuješ. Na najbanalnijim primerima ti vidiš kako stvari ovde savršeno funkcionišu.

Da li Vam nedostaju nedostaju našu ljudi, druženje sa njima, naš jezik?

Ne, zato što sam prilično kratko ovde, bio sa jednom kući preko leta, dolazi mi društvo ovde, roditelji treba da mi dođu za neki dan, tako da ne. Ali čak iako mi i u trenutku neko ili nešto zafali shvatim koliko su ovde bolji uslovi za život pa kažem izdržaću ja sve to. Družim se ja tamo sa Nemcima, sa ljudima iz firme, koja je internacionalna. Na svu sreću, supruga je sa mnom i to dosta pomaže. Pretpostavljam da je mnogo teže ljudima koji se u ovakvu avanturu upuste sami.

Šta biste Vi preporučili mladim ljudima kod nas koji su završili fakultete i ne mogu da se zaposle?

-Ja bih se na njihovom mestu zapitao da li su zadovoljni. Da li su trenutno zadovoljni svojim zivotom, sistemom, na kraju krajeva, da li su zadovoljni platom koju prime i novcem koji im ostane kad plate račune. Ne zato što je nekome novac glavna motivacija, već zato što ako vredno radis i daš sve od sebe, normalno je da budeš adekvatno “nagrađen” za to. Ako je problem u okruženju, onda ga treba menjati. To nije lak korak i treba dosta hrabrosti za to. S druge strane, uopšte nije sramota otići, svi mi treba da tezimo nečem boljem.

Koliko je teško ili lako naći posao u Nemačkoj, prilagoditi se i pokazati se kao dobar radnik koga će šefovi ceniti?

-Ljudi misle da je to toliko teško, naći posao, naučiti jezik, ali ako imaš želju i poslodavac to vidi i naravno da znaš jezik dovoljno da to možeš da iskažeš koliko ti zapravo želiš taj posao. Jer ako si na tom stadijumu da pričaš jezik dobro, imaš kvalifikacije za posao, to što si iz Srbije, nema ama baš nikakve veze, jer su naši radnici tamo cenjeni i uvek će se naći neko ko će da ceni tvoje zalaganje.

Opšte je poznata stvar da naši ljudi kada odu u neku drugu državu postanu veoma uspešni i dobro obavljaju svoj posao. Šta mislite šta je uzrok tome?

-Naši ljudi su toliko skromni i nemaju prilike da uspeju i onda kad odeš negde gde ti to sistem omogućava, toliko se trudiš da se ostvariš. Jednostavno imaš uslova za to. Ne zato što smo pametniji bolji već zato što te neko ubije u pojam i onda dođeš negde gde je totalno normalno da ti neko pruži ruku, evo izvolte pomoć. Zato mi prosperiramo u inostranstvu. Izvor: nasiusvetu.com

Poslovi koji su u ponudi na našem portalu možete pretražiti klikom na link OVDE.