Romano Jurić (37) rodom iz hrvatskog Primoštena živi u arktičkom krugu poslednje dve godine. Od toga, godinu i po na krajnjem severu, na Svalbardu, norveškom arhipelagu smeštenom u Arktičkom okeanu.

Po struci ugostitelj, godinama je živeo u Zagrebu. Bavio se raznim poslovima i nezadovoljan životom u Hrvatskoj, odlučio se za odlazak i to u Norvešku.

„Dosad sam jako zadovoljan učinjenim i veselim se svakom novom danu u ovom ledenom raju na zemlji. Ljudi uvek pitaju zašto sam otišao pošto sam imao jako dobar posao za hrvatske uslove, kao i dodatne poslove. Nije to bilo ono što bih ja želeo, kvalitet života kakav bih želeo. Podstaknut iskustvima drugih ljudi koji su uspeli u svojoj nameri, rekao sam sebi – ako ne probam, celog života ću prebacivati sebi. Otišao sam u nepoznato…“, priča Romano.

U Norveškoj nije poznavao jezik, kulturu, a klima je posebna priča za nekog ko dolazi iz Hrvatske.

„Prvi dani su bili teški. Bez obzira što sam došao u leto i nisam osetio klimatski šok. Posao sam pronašao posle četrdesetak dana. Ne moram uopšte da vam opisujem kako je živeti mesec i po dana u glavnom gradu Norveške bez ikakvih primanja. Zaliha novca se otopila neposredno pre pronalaska prvog posla“, kaže.Na početku je u isto vreme radio nekoliko poslova, što mu je oduzimalo mnogo energije. Shvatio je da će tako teško dalje.

„Čuo sam za ‘čudesno ostrvo’ ispod Severnog pola, 1.000 kilometara severno od najsevernije tačke kopnene Evrope. Uzbuđivala me sama pomisao da ću pričati s nekim ko živi tamo. Krenuo sam u potragu za poslom i kroz dva dana bio sam u kontaktu s vlasnicom hotela u Longjearbjenu, koja je tražila radnika u hotelskom restoranu i baru. U roku od nedelju dana bio sam u najsevernijem naselju na svetu“, priča Jurić i dodaje kako polarne dane i noći sada podnosi odlično, iako nije bilo tako prvih par meseci.

„Surovi uslovi te učine prilagodljivijim, čak mislim da čoveka i menjaju. Da li negativno ili pozitivno, znaće moji bližnji, ali ja mogu reći da sam zasad presrećan“, kaže Jurić.

Živi u iznajmljenom stanu, a stanarina iznosi dve prosečne hrvatske plate. Ipak, s obzirom na norveški standard, to ne predstavlja toliko veliki problem. Svakog meseca nešto se i uštedi…

„Dok je polarna noć, ređe se šeta okolo pošto zna biti dosta surovo. Noć, vetar, hladnoća, polarni medvedi koji zalutaju u grad. Ništa strašno“, ironično opisuje mesto u kojem živi pa dodaje: „Inače, Svalbard je ogromno prostranstvo čudesnih lepota koji je jednostavno greh ne istražiti. Puno toga se tu može, samo uz malo mašte i dobre volje, dani mogu biti ispunjeni u potpunosti“.

Kaže da mu najviše nedostaje domaća hrana. Norveška nije ni blizu. Sve, kaže, lepo izgleda, ali je ukus, što se njega tiče, nikakav. Na Svalbardu planira da ostane još najmanje pet godina. Izvor: Croexpress