Hladna i daleka Aljaska je sve primamljivija za Srbe koji traže sezonski posao.Utiske koje donesu sa sobom kada završe posao zbog kojeg su se obreli u 49. državi SAD-a uglavnom razbijaju predrasude koje ljudi imaju o ovoj državi, ali su i razlog da se neki novi putnici u potrazi za poslom upute ka ovoj dalekoj zemlji u koju se stiže za dva do tri dana leta uz nekoliko presedanja.

Nišlija Saša Stamenković je već dva puta boravio na Aljasci kao sezonski radnik, uglavnom u fabrikama za preradu ribe. Da bi neko stigao do Aljaske, odlazi se preko agencija sa kojima kontaktiraju vlasnici fabrika kojima su potrebni sezonski radnici, potrebno je ispuniti nekoliko uslova.

Prvo da u Srbiji ima stalni posao, da oni koji apliciraju za odlazak imaju porodicu i da nisu stariji od 45 godina. Saša Stamenković je prošle godine i pored dve fakultetske diplome iz elektronike i ekologije, odlučio da ode kao sezonski radnik u ovu daleku američku zemlju, a imao je dva motiva za to.Njegovo odredište je bila fabrika za preradu lososa „Piter Pen Si Fuds“ u Dilingemu na jugu Aljaske.

„Prvi motiv zbog kojeg sam odlučio da prve godine provedem dva meseca, a ove mesec i po dana na Aljasci je zarada jer ne mogu da kažem da je mala i kreće se u rasponu od 2 do 4.000 dolara u zavisnosti koji posao se radi i koliko sati, a drugi je bio to što mi se na ovaj način pružila prilika da vidim deo Amerike, odnosno Aljasku“, kaže Saša Stamenković.„Fabrika u kojoj sam radio prerađivala je losos koji se lovi samo u vreme mresta zbog zaštite vrste i tada se, dok lov traje, bukvalno radi 24 sata“.

Rad na Aljasci nije lak, dodaje on. Fabrike za preradu ribe rade uglavnom 24 sata, ili u dve smene. Neki od radnika rade i po 16 sati dnevno i njihove zarade su uglavnom veće jer se svaki sat rada prekovremeno plaća više.

„Uslovi za rad u fabrikama su odlični i radnik ima sve uslove za normalan život“, kaže Saša. „Smešteni smo u krugu fabrike u kontejnerima koji su potpuno opremljeni za normalan život, topli su, imamo kupatila i toalete. Stan u malom, a ono što je najvažnije kontejneri u kojima živimo svakodnevno se čiste. U jednom kontejneru je smešteno šest osoba, a muški i žensi kontejneri su odvojeni“.

Saša dodaje da je u fabrici u kojoj je on radio bilo još stotinak Srba, ali među sezonskim radnicima ima još i Poljaka, Ukrainaca, Solovaka kao i južnoamerikanaca, Meksikanaca i Portorikanaca.

„Fabrika obezbeđuje redniku sva prava i brine se o tome da uvek bude zadovoljan.To se odnosi i na hranu jer dolaze ljudi iz različitih država koji imaju različite navike u ishrani“, objašnjava Saša. „U kompaniji postoji i restoran u kome radi 12 pa i više kuvara od kojih je polovina Srba.U restornu se služe najrazličitija jela, pa sam tako mogao da jedem i pasulj, ali zbog Ukrajinaca ima dosta i kaša jer oni to jedu, ali tu su i meksički specijaliteti. Jelovnik se pravi po danima, a četvrtkom se služi čorba od morskih plodova i to je nešto najukusnije što sam ikada probao, ili se bar meni dopalo.Karakteristično za kompaniju za koju sam radio je bilo to da su oni prepađivali lososa, ali je zaposlenima u restoranu služen losos i neke druge fabrike jer je ovaj koji su oni prerađivali najskuplji“.

Starosedeoci se hrane na svoj uobičajen način, a kako se radi o ribarskom mestu uglavnom jedu ribu, za zimu spremaju sušenu rebu, jedu se morski plodovi.Na jekovniku je i meso od divljači jer se bave i lovom, pa u toku zime jedu sušeni mesi, ne retko u od medveda.

Saša Stamenković dodaje da je mesto u kome je boravio Dilingem malo sa blizu 2.000 stanovnika koje ima i svoj aerodrom i stadion, a kada se radi o obrazovanju u mestu postoji čak i univerzitet.

Veće mesto koje je posetio tokom boravka na Aljasci je grad Enkoridž koji je, ustvari, najveći grad ove američke države. Prema njegovim rečima to je tipičan urban američki grad.

“Enkoridž je grad sa širokim avenijama, koje se seku pod pravim uglom, velikim šoping centrima, hotelima, restoranima, međunarodnim aerodromom. Ulicama krstare moćni automobili jer je tamo benzin jeftin. Grad zauzima ogromno prostranstvo, a nema zgrade koja je viša od tri sprata”, kaže Stamenković.

„Doduše, strancima koji su dolazili skrenuta je pažnja da ne lutaju noću gradom zbog velike stope kriminala“.

Priroda na Aljasci u delu gde je Saša Stamenković boravio je lepa, ali i divlja.

“Obale reka u Diringemu su muljevite, poput živog blata, pa je pristup obali zabranjen. Razlika nivoa Beringovog mora prilikom plime i oseke je sedam-osam metara, što je veoma opasno. Komaraca ima na sve strane. Razlog je to što je na Aljasci zabranjeno hemijsko tretiranje bilo čega. Životinje su zaštićene i ne mogu da se love bez ikakve kontrole. Dešavalo se da u krugu fabrike viđamo lisice, a neki od radnika kažu da je jedne godine „gost“ fabrike bio i medved“, priča Saša.

Za razliku od prirode koja je prilično divlja i negostoljubiva starosedeoci Aljaske su gostoljubivi.

„Žitelji, starosedelački Indijanci su prijatni, pozdravljaju vas na ulici ili u supermarketima. Nije neobično i da vas časte u nekom pabu počaste i pićem. Njihovi pabovi su svi od drveta kao u filmovima, a tu je uvek i bilijarski sto“, objašnjava Stamenković. „Prijatno sam bio iznenađen kada sam poslednjeg dana boravka na Aljasci pre nego sam krenuo kući pazario nešto u supermarketu kada me je prodavačica zagrlila i poželela srećan put, ali i da se iduće godine vratim“.

Ono što se Stamenkoviću učinilo zanimljivim je i to da u Diringemu postoje tri crkve, a jedna od njih je pravoslavna, dok je sveštenik Indijanac. Izvor: Niskevesti

Poslovi koji su u ponudi na našem portalu možete pretražiti klikom na link OVDE.