Ako naše ljude u Nemačkoj upitate kako u toj državi žive Srbi, dobićete najrazličitije odgovore. Od odgovora punih optimizma u smislu odlično, dosta dobro, preko umerenih -solidno, pa do tihog odgovora, gotovo mrmljanja- loše, dosta loše! Istina je, kao i uvek, negde u sredini.

Sociolog Milorad Todorović iz Hajdelberga kaže, prisećajući se izreke jednog filozofa iz antičke Grčke koji je, navodno, rekao „nekome je i mnogo premalo, a nekima je i malo premnogo“, da u stvari na to pitanje nema univerzalnog odgovora! Ubrzo smo se uverili da je Todorović u pravu.

Prva generacija Srba koja je u Nemačku stigla od početka šezdesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, kažu mnogi pokazatelji, živela je i tada ali i danas dosta loše. U to vreme plate su bile male -samo od 250 do 400 maraka mesečno, a potrebe za pomoć svojima u otadžbini, za izgradnju kuća ili kupovinu stanova i za opšte poboljšanje standrada života, ogromne. Da bi se obezbedilo što više gotovog novca mnogi su pristajali da rade na crno, bez prijave socijalnom i penzionom osiguranju ili su prihvatali prijave na manje prihode od stvarnih.

Štedelo se gde god se moglo, mnogi su neuslovno živeli u barakama firmi u kojima su radili. Hranilo se nedeljnim kuvanjem za nekoliko dolazećih dana u zajedničkoj kuhinji barake. Ako je neko imao sreću da firma ima sopstvenu menzu, jelo se u tim menzama gde su naši tek trebali da se priviknu na nemačka u to vreme dosta neukusna jela.

Osim što dužeg rada od i po 12, 13 i više časova dnevno, ishrane, spavanja i opet rada, drugih sadržaja nije bilo. Ako je neko izlazio kako se to govorilo „u život“, dešavalo se to samo nedeljom pošto se najčešće radilo i subotom. Odlazilo se uglavnom u kafane čiji su zakupci bili naši ljudi, ređe u onda „jugoslovenske klubove“. Mnogi su zazirali od tih klubova jer se znalo da ih je često osnivala zloglasna, svuda prisutna Udba. Ona je imala uvek dovoljno doušnika čije su nekada lažne prijave konzulatima o tobože „neprijateljskom delovanju i okupljanju“ dovodile do problema kod prvog boravka u otadžbini. Ako se i odlazilo u klubove, onda je „držan jezik za zubima“ -nije se govorilo o Titu i politici.

Socijalni kontakt sa Nemcima je bio zbog lošeg vladanja nemačkim jezikom, sveden samo na ono što je na poslu bilo neophodno. Ljudi iz te generacije žive i danas dosta loše jer imaju male penzije, u proseku 700 do 900 evra. Žene imaju još manja primanja. Od tih malih penzija se i u Nemačkoj samo sa mukom i uz velika odricanja teško preživljava.

Oni koji su se kasnije doselili, ili su kao „druga generacija“ rođeni u Nemačkoj, zahvaljujući u međuvremenu kroz stalnu borbu sindikalnih organizacija postignutom velikom povećanju plata, živeli su daleko bolje. Tačnije –normalno, sve sličnije nemačkom življu. Bili su obrazovaniji, potrebe za radnom snagom su bile ogromne pa su poslodavci morali da plaćaju bolje da bi dobili radnike. Zarađivalo se više, a time su porasli i prohtevi.

Na listi želja su bili bolji stanovi a ne barake, moderno odevanje, automobili, češći izlasci, odlasci na godišnje odmore. Povećali su se i socijalni kontakti sa Nemcima i ljudima iz drugih nacija koji su bili kolege na poslu. Osim toga, ta druga u Nemačkoj rođena generacija Srba nije morala po Srbiji, kao njihovi očevi ili dede, da gradi kuće ili da kupuje stanove, manje je davano za pomoć delu porodice koja je ostala u otadžbini, pa je moglo da se dosta uštedi.

-Bilo je to, kaže nam Dušan Majkić iz Štutgarta koji je u Nemačku došao daleke 1965, zlatno doba i za zaradu i za život. I on je, posle u početku teškog života, osetio deo te blagodeti jer je došao kao mlad čovek, pa je izvesno vreme, sve do penzije, radio i u to, kako on kaže „zlatno doba“. Ono je, sa prekidima zbog kriza koje su pogađale i Nemačku, trajalo sve do devedesetih godina prošlog veka.

Vremenom se situacija i u Nemačkom promenila. Ljudi iz tzv. „treće generacije“ kao i oni koji su pridošli početkom raspada Jugoslavije ili posle izbijanja ratnih sukoba i bombardovanja Srbije, već od samog početka su nailazili na poteškoće. Dislokacijom mnogih pogona iz Nemačke u države jeftine radne snage, sve većom automatizacijom i robotizacijom proizvodnih procesa isl. nestala su mnoga radna mesta, pogotovo ona za koja nije bila potrebna visokokvalifikovana radna snaga. Sve teže se dolazilo do posla, poslodavci su počeli da uvode američki sistem zapošljavanja: „zaposli ga dok ti treba, šutni ga kada ti više nije potreban“!

Nova radna snaga se primala na vremenski ograničene ugovore o radu koji su važili najduže godinu dana sa mogućnošću produženja za još godinu. A posle toga- automatski je sledio otkaz! Pojavile su se i firme-posrednice koje su imale „svoju“ stalnu radnu snagu za povremeno iznajmljivanje saradnika onima kojima su tog trenutka trebali radnici. Naravno, ti radnici su dobijali samo deo para koji su posrednici inkasirali od firme koja je trebala radnu snagu jer je ostatak išao posredniku. Tada je postalo uobičajeno a to važi i danas, da npr. isti posao, nekada i godinama jer „pozajmica“ radnika vremenski nije ograničena, rade ljudi istih kvalifikacija, npr. u Mercedesu, gde njihov stalni radnik trajno zaposlen, ima i do 50 odsto veću platu od tog „iznajmljenog“ radnika! Na tržištu rada, polako ali sigurno, svakodnevno se krnji ranijih decenija izborena socijana sigurnost dobrih plata i sigurnih radnih mesta što itekako pogađa i Srbe.

-Sigurnosti, kaže i poznati nemački novinar i autor Ginter Valraf, koji je prerušen u radnika radio kod više poslodavaca –na visokim pećima u jednoj čeličani je glumio Turčina, kao Nemac je radio kao pomoćni pekar, dostavljač paketa, vozač isl.- za stalna radna mesta i dobre plate od kojih može pristojno da se živi, više nema u Nemačkoj a eksploatacija je sve veća. Bogati postaju sve bogatiji, srednji stalež se osetno smanjuje, dok siromasi postaju sve siromašniji. Siromaštvo gotovo sigurno pogađa lošije plaćene ljude kada odu u penziju. To je, tvrdi Valraf kao i mnogi sociolozi, „uspeh“ američke globalizacije.

-Ljudima će biti sve teže kada Evropska unija uskoro svoje „zajedničko tržište“ velikim ustupcima i prihvatanjem diktata sa one strane okeana, proširi i na SAD i Kanadu. Njihovi proizvodi su u odnosu npr. na nemačke agrarne i stočarske proizvode jeftiniji jer su genetski modifikovani, puni su hemije i medikamenata isl., tvrdi i Jirgen Elseser, takođe poznati publicista i novinar.

Poseban udarac dobrom životu u Nemačkoj zadalo je uvođenje evra kao zajedničke valute. Dok su plate u evrima, zbog nove valute kojža je vredela dve marke za jedan evro bile odmah prepolovljene, samo nekoliko meseci posle uvođenja evra, cene najvećeg broja proizvoda na tržištu su počele da se iskazuju kao dvostruko veće nego ranije, sada –u evrima. Ako je kirija za dobar trosoban stan u velikim gradovima, uključujući troškove grejanja sl. iznosila u markama oko 800 do 1000 DM ona je danas i više od 1000 €. Slično je i sa mnogim drugim cenama. Zato nije čudo da bi se više od polovine Nemaca prema provedenim anketama, rado vratilo na staru, dobru marku, stare cene pa i na stare plate!

Ipak, obrazovani Nemci a uz njih i Srbi iz tzv. “sigurnih zanimanja” koji imaju obezbeđena radna mesta i plate prema starijim tarifnim ugovorima, za razliku od zaposlenih u drugim EU državama, još uvek dobro žive. U odnosu na situaciju u Srbiji, gde su se cene mnogih proizvoda izjednačile sa nemačkim cenama uz najniže plate u regionu, jedan sloj Srba u Nemačkoj čak i pet do petnaest puta bolje živi nego prosečan Srbin u otadžbini. Ali, kao što rekosmo, ne svi.

Prosečna penzija u Nemačkoj je oko 900 do 1100 evra, prosečna plata oko 1300 do 1600 evra. Lekar u klinici, pridošao iz Srbije bez obzira na staž i specijalnost se tretira kao početnik, ima oko 2200 do 2500 € neto, u zavisnosti od poreske stope koju mora da plaća. Tek posle 4-6 godina rada u klinici I specijalizacije neke grane medicne, može da računa na oko 3300 do 3500 € neto.Postoje I dadatni stgimulansi, npr. za dežurstva I rad nedeljom I praznicima. Naravno plate specijalista, „glavnih lekara“ ili šefova odeljenja, ali do tih pozicija tek treba doći, su daleko veće.

Inženjeri s bolje plaćeni, imaju nešto veću početnu platu. Ali, ko hoće odmah po dolasku u Nemačku da dobro živi, mora da za stan odvoji oko 1000 €, auto košta, život takođe, tako da ni lekarima i inženjerima, bar prvih godina boravka i rada, ne cvetaju ruže.

–I to je bolje, kaže nam je jedan naš lekar, pre 9 meseci došao iz Srbije, koji ne želi da mu pomenemo ime, -nego godinama čekati na posao u nekoj srpskoj klinici i raditi besplatno, samo da bi se održao kontakt sa medicinom kao zanimanjem i naukom. Partije koje su bile na vlasti, tvrdi naš sagovornik, su gotovo planski uništavale Srbiju. Zato ne čudi nedavno objavljeni podatak, da bi, posle završenih studija, 80 odsto mladih odmah napustilo Srbiju- rekao nam je naš sagovornik.

Ako se neko od čitalaca sa dobrom platom u Srbiji ili Nemačkoj upita, žašto se penzioneri sa malim penzijama ne vrate u Srbiju gde bi, navodno, mogli bolje da žive, starina Dragan Jovanović iz Ulma odgovara u ime mnogih:

– Ne mogu, ovde dosata teško živim ali imam dobre lekare, ne moram da podmićujem nikoga, lekova ima uvek dovoljno i ne moram satima da dreždim u nekom domu zdravlja, čekajući da se neko smiluje da me pregleda! Penzija stiže ne iz dva puta nego tačno svakog prvog, sve službe funcionišu, čekanja su svuda minimalna. Džabe mi kuća u mom selu kod Smedereva koju sam napravio a stoji prazna. Ne mogu ni da je prodam, niko u Srbiji neće više na selo, svi sa sela srljaju u gradove. Zidovi se ne jedu, niti ih lekari hoće kao bakšiš! U tu kuću, za koju sam radio ceo život, moji sinovi se nikada neće useliti. Njihov centar življenja je ovde, u Nemačkoj. Zato niko od nas odavno nije više “gastarbajter” –mi smo iseljenici. To svedoče i već hiljade i hiljade srpskih grobova širom Nemačke, onih koji su zbog svojih potomaka, zauvek ostali u tuđoj državi i nisu se vratili u Srbiju –reče nam naš sagovornik.

Citirana misao starog grčkog filozofa sa početka ove priče očigledno zaista važi i danas: „Nekima je i mnogo premalo, a nekima je i malo previše”!
Izvor: novosti