Sve više Srba u ovu zemlju odlazi da radi iako znaju da ih posao ne čeka, niti imaju poznanika koji bi im pomogao da se snađu. Evo kako se jedan Srbin snašao u zemlji koja je sve popularnija za posao među srpskom omladinom.
Bez ijedne ideje, ijednog poznanika, obećanog posla, Đorđe se sa jednim koferom u ruci uputio na Maltu. Jedino što je imao na tom putu u nepoznato, bio je njegov drug, jednako rešen da ponosno digne ruke od statusa nezaposlenog diplomca i zaradi nešto više od onoga koliko mu je dovoljno da preživi.

Sa kartama u jednom pravcu bili su spremni na razočarenje, ali i naporan i težak rad nadajući se da će ga uopšte i biti za njih. To je bila njihova obećana zemlja, to je za njih bila Amerika.

„Želeli smo da steknemo nova iskustva, osamostalimo se, mrdnemo dalje od kuće, ali, pre svega, da zaradimo. Jedina realna opcija bila nam je Malta. Blizu je, nije skupo do nje doći, a službeni jezik je engleski. Sve što smo čitali o tome bile su ili poluinformacije ili dezinformacije, pa smo odlučili da potražimo neki kontakt. Nije teško naći nekoga ko zna nekoga na Malti“, priča Đorđe Deretić, Srbin koji već osam meseci radi na Malti.

20.000 Srba živi na Malti?

Informacije koje su dobili bile su obećavajuće. Jedino što je preostalo jeste da se pomire sa tim da idu u „svet“ stranaca.

Međutim, ispostavilo se da su stigli u pravi srpski geto.

„U minibusu do Budimpešte od nas sedmoro koji smo išli na Maltu bilo je petoro Srba, tako da možeš da zamisliš koliko nas dolazi ovde. Kako sam saznao, ovde živi skoro 5% Srba od ukupnog stanovništva, što je oko 20.000, a tek koliko ima onih koji nelegalno borave. Glavno mesto gde Srbi dolaze je Budžiba, to je pravi srpski geto, ali nas ima i na svakom ćošku.“

Do posla se najefikasnije stiže preko agencija, prvenstveno ako je u planu boravak duži od tri meseca. Agencija izdaje radnu dozvolu koja važi do godinu dana. Kada su uradili sve što je bilo do njih, ostalo je da čekaju, i čekali su na poziv danima. Od desetina poslatih biografija, dobili su odgovor samo na jedan.

„Sva sreća, cimer nas je preporučio na nekoliko mesta. Druga su primili u jednom restoranu, gde i danas radi, a ja sam radio i u restoranu, i ketering i na građevini, što je najteže zarađeni novac, ali ništa nisam nalazio gde bih mogao da se zadržim. Mesec dana kasnije, zaposlio sam se u jednom restoranu, gde sam odmah potpisao ugovor i dobio potvrdu sa kojom sam mogao da apliciram za radnu dozvolu“, priča Đorđe.

Ipak, dozvolu još uvek čeka.

„Generalno, teško se dobija dozvola, mada nema pravila, znam neke koji su je dobili posle mesec dana. Lakše se dobija u građevini, jer to Maltežani neće da rade. Stvar oko agencija za zapošljavanje je da jedino one hoće da garantuju za tebe, da ti daju ugovor, da bi mogao da apliciraš za dozvolu, ali one ne izdaju dozvole. Agencije od poslodavca za nas uzimaju recimo 7 evra na sat, a nama daju 4 evra. Zato one imaju interes da mi dobijemo dozvole“, objašnjava Đorđe.

Pored ovog posla, Đorđe radi još jedan, u drugom restoranu.

„Otkad ovako radim, gotovo da nemam slobodan dan. Budem slobodan ili prepodne ili uveče ako ne radim na jednom od poslova. Naporno bude, zaista. Što se ljudi tiče, prilično su ljubazni, opušteni i generalno prihvataju strance.“

Tražili mu rendgen pluća, jer je iz Srbije

Dok je prikupljao neophodne dokumente, imao je jedan krajnje neobičan uslov koji je morao da ispuni.

„Pored obavezne dokumentacije koje su mi tražili (ugovor, potvrdu iz agencije, kopiju pasoša, ugovor o stanu,potvrdu vlasnika stana da tu prebivam, kopiju lične karte vlasnika stana, i popunjene formulare), zahtevali su da odradim i predam im rendgen pluća, jer je, kako su mi objasnili, Srbija zemlja sa visokim rizikom od tuberkuloze. Bez toga nije bilo moguće da dobijem radnu dozvolu”.

Uštedi od 500 do 700 evra mesečno

Mesećni troškovi koje ima ne razlikuju se mnogo od onih u Srbiji, ali se zato razlika u plati i te kako oseti.

„Mesečno plaćam oko 300 do 400 evra za stan, prevoz, hranu i ostale mesečne izdatke. Sve preko toga mogu da odvojim sa strane, što bude od 500 do 700 evra ušteđevine. To je izvodljivo ukoliko se radi 12 i više sati dnevno, što često znači dva posla, i malo slobodnih dana. Nekad pomislim da se ne isplati, jer ovo nije život. Ali, kad bih u Srbiji toliko zaradio?“, pita se Đorđe.

„Malta nije obećana zemlja, nije ni nešto lepa, ni uređena, ali nije loša za život. Poslodavci gledaju da ti zakinu gde stignu i da ti plate manje, ali je opuštenije. Ljudi žive normalno od svog rada, bez statusnih razlika. Meni se sviđa. I znam da je ovo svesna žrtva zarad, možda, neke bolje budućnosti“, zaključuje Đorđe. Izvor: SrbijaDanas

Poslovi koji su u ponudi na našem portalu možete pretražiti klikom na link OVDE.