Danijela Stojanović (55) sedi na terasi svoje kuće i pije kafu. Gleda kako joj brodovi prolaze ispod prozora. Njeno dvorište je – Pacifik. Posle ličnog brodoloma napustila je Beograd i preko okeana se uputila na drugi kraj sveta. Sada za „24 sata“ opisuje kako izgleda početi novi život na Novom Zelandu.

Njen slučaj nije bio neobičan samo zbog godina. Ona i muž su u Srbiji iimali dobre poslove. Nisu preko pola planete otišli trbuhom za kruhom, nego – umom za dušom.

– Ja sam psiholog i psihoterapeut, bavila sam se privatnom praksom, a on je inženjer poljoprivrede, radio je u pčelarstvu, na poslu selekcije matica. Uvideli smo da nam treba promena načina života, neka nova zemlja, novi ljudi. Kada je suprugu ponuđen posao blizu Krajstčrča spakovali smo se i otišli. Posle 20 sati leta, sleteli smo u sasvim drugačije društvo – objašnjava Stojanovićeva.

Za mesec dana u Novom Zelandu otkrila je zanimljive osobenosti daleke „zemlje iz snova“.

– Sve je uređeno tako da se sa velikim poštovanjem odnose prema ljudima i prirodi. Mi smo došli zimi, pa je malo teško prilagoditi se, pusto je. Meštani su ljubazni, ali imaju svoje male krugove u kojima se kreću, i pridošlice ne prihvataju baš brzo kao deo svog društva. Inače, veliki problem je i što nemam položen vozački ispit. Ovde skoro svako ima svoj automobil- zemlja je velika u odnosu na broj stanovništva, pa je sve raštrkano, velike su udaljenosti između mesta i kuća – otkriva psiholog.

Pored vozačke dozvole, Danijela savetuje da ponesete i – znanje. Ako neko želi da dođe na Novi Zeland, ono što mu ona preporučuje je da

1) obavezno ima položen vozački ispit,

2) solidno znanje engleskog jezika i (najvažnije)

3) da dobro zna da radi neki posao.

– Ovde se najviše ceni kako i koliko radiš, a ne koje si škole završio. I svi rade, i to od rane mladosti. Pored škole, mladi ljudi zarađuju sebi za džeparac, ili volontiraju, da bi naučili neki posao i dali svoj doprinos društvu – objašnjava psiholog.

Ona nastavlja da gleda u okean i piše sopstvenu mapu svog života.

– Videćemo kako će se situacija razvijati. Meni predstoji polaganje vozačkog ispita i usavršavanje engleskog jezika. Ovde se priča tzv. Kiwi engleski, pa mi je ponekad teško da razumem ljude. Inače, maorski jezik se zove Te Reo. Fejsbuk se kaže Pukamata, a Tviter Pae tihau – kaže Stojanovićeva koja i dalje uči o kulturi u kojoj se našla.

Planira, kaže ili da se vrati – ili da ode na neku drugu stranu sveta. I daje savet koji vredi spakovati u svaki kofer:

Ukoliko si uplašen od života i bežiš od njega, potrebno je, ako želiš da promeniš to, da napraviš jedan korak – korak u nepoznato. Možda možeš najpre da zastaneš i zapitaš sebe da li si spreman za taj korak. Da li si spreman da zaista rizikuješ? Ukoliko si spreman, rizikuj malo. Ukoliko nisi, i to je u redu. Možeš da sačekaš svoj trenutak za rizik.