Posle dve godine rada kao arhitekta u Srbiji za tričavih 25.000 dinara, rešila sam da okušam sreću „preko grane“ i potražim posao u nekoj od „obećanih zemalja“.
Izbor je pao na Stokholm, a ja sam rezervisala avionsku kartu i otišla kod koleginice sa fakulteta koja je pronašla posao u prestonici Švedske.

Stranci kažu da mi u Srbiji znamo zašto živimo, imamo vremena za sebe, prijatelje, izlazak… Da, možda imamo vremena za izlazak, zato što nemamo posao! Uvek su me nervirale izjave ljudi koji nemaju pojma kako je teško preživeti u Srbiji od meseca do meseca, kada vam na račun legne jedva 200 evra. I tu „privilegiju“ imaju samo pojedinci koji su imali sreće da nađu nekakav posao. Među njima sam i ja, mada sebe ne smatram srećnicom…

Nakon završetka studija Arhitekture, dugo sam tražila posao u struci i jedva ga pronašla u jednoj agenciji. Radila sam „od jutra do sutra“ za 25.000 dinara, a onda mi je „pukao film“ i rešila sam da okušam sreću preko grane. Bukirala sam kartu za Stokholm i ubrzo se našla u prestonici Švedske.

Prvi osećaj? Mnogo je hladnooo! Nakon što sam se opremile kapom, šalom i mapom grada, krenula sam u potragu. Svakog dana obilazila sam drugi deo grada. Imala sam spisak firmi, biroa i agencija koje želim da posetim i ostavim CV.

Neke su bile više fensi, neke manje, pojedine su zauzimale ceo sprat zgrade… U svakom slučaju, svi su me dočekali raširenih ruku! Nisam mogla da verujem!

Potpuna strankinja, pa još i Srpkinja (znamo kako na nas gledaju u svetu) pozvonila je na vrata i svi su joj otvorili? Ne samo da su me pustili unutra, već su me dočekali sa osmehom, neki mi ponudili kafu, sok… Pričali su sa mnom i posvetili mi svoje dragoceno vreme!

Mislim da se nikada do tada nisam osetila tako poželjnom, važnom, bitnom, a posao sam dve godine tražila u Srbiji. Dok sam kod nas nailazila na namrštena, neljubazna lica, Šveđani su bili potpuna suprotnost!

Kada se završio prvi dan potrage, osetila sam još jaču želju da zauvek odem iz Srbije. Postoji li išta lepše od toga kada vas ljudi cene i poštuju, prvo kao ljudsko biće, a onda i kao kolegu?

Kada bih na ulici pitala nekoga da mi pomogne da pronađem adresu, svi su mi izlazili u susret. I kada nisu znali gde se nešto nalazi, vadili su svoje telefone i na mapi mi objašnjavali kako da stignem do željenog mesta. Bili su ljubazni, nasmejani, sa potpuno drugačijim načinom ophođenja prema strancima od Srba.

Za tih sedam dana, obišla sam nekoliko desetina firmi i biroa, ostavila svoju biografiju, upoznala divne ljude i čvrsto odlučila da se preselim prvom prilikom.

Nakon povratka u Srbiju, shvatila sam da smo decenijama (ako ne i stotinama godina) udaljeni od emancipovane Evrope i da prvo treba da naučimo da poštujemo jedni druge kao ljudska bića.

Posle par nedelja, dobila sam i prve mejlove iz Švedske. Ne bih da baksuziram, ali možda mi se sreća konačno osmehne…